Protagorina (antički filozof iz V veka pre n.e.)osnovna misao, ujedno i temeljna teza svih sofista glasi:"Čovek je mera svih stvari - onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu."
Dakle, to je dimenzija u kojoj živimo. U svom mikrokosmosu merite od sebe, za sebe. Svakako ,uz poštovanje različitosti i drugih.
Priča o soji
Ova tema ima svoje vatrene zagovornike i za i protiv. Protivnici, uglavnom smatraju da su soju na Zapadu lansirali u zvezde vegetarijanci. Njih je podržala, svakako industrija hrane, jer je tu videla profit, proizvodeći razne proizvode od soje (mleko, brašno, sir, ljuspice...).
Istina je da soja ima nešto što meso nema. To su fitoestrogeni.
Evo, šta sam pronašla u vezi ove teme. Svakako treba voditi računa da li je u pitanju organska ili genetski modifikovana soja
U tekstu koji sledi, videćete dva suprotstavljena gledišta o soji.
Dok su godinama unazad,istraživanja pokazivala
visoku nutritivnu i zdravstvenu vrednost soje, u zadnje vreme Internetom se
šire članci koji tvrde da je soja opasna za zdravlje. Koliko u svemu
tome ima iskrenosti, a koliko se radi o borbi za finansijske interese?
Uporedićemo nekoliko najargumentiranijih i najdetaljnijih članaka, čiji su
autori s jedne strane John MacArthur (http://www.the7thfire.com/health_and_nutrition/soy_and_the_brain.htm), Sally Fallon i Mary G. Enig (http://www.westonaprice.org/soy/darkside.html, http://www.ratical.org/ratville/soydangers.html), a s druge John Robbins (http://www.foodrevolution.org/what_about_soy.htm), Robert Cohen (http://www.soytoy.com/soyvey.html) i Nancy Beckham (http://findarticles.com/p/articles/mi_m0ISW/is_2001_Oct/ai_78900844/pg_10
Za:
U prošlosti, naučna otkrića su neprestano ukazivala na zdravstvenu dobrobit konzumacije soje: smanjenje holesterola, rizika od kancerogenih i
kardiovaskularnih bolesti, produženje života. Robbins navodi: „Rezultati su
bili toliko uverljivi da je čak i FDA (Federal Drug Association – Federalna
udruga za lekove), tradicionalno uporni zastupnik farmaceutskih proizvoda,
prihvatila soju kao jednu od retkih vrsta hrane koje prema kriterijima te
organizacije su značajni za prevenciju bolesti.“
Protiv:
Kako su se nakupljali pozitivni rezultati istraživanja, konzumacija soje
„poletela je u nebo“ i u 20 godina skočila sa samo nekoliko miliona na
nekoliko stotina miliona godišnje. No MacArthur, Fallon i dr.Enig tvrde da se
radilo o propagandi i upoređuju soju s azbestom ili bunikom (belladonna, otrovna biljka; Sokratova
smrtna kazna izvršena je pomoću napitka od bunike). Oni tvrde: „Soja je
podmuklija od bunike.“
Premda je soja bogata proteinima u odnosu na druge mahunarke, ona nije dobar
izvor proteina jer drugi proteini pronađeni u soji blokiraju enzime potrebne za
varenje proteina, tvrdi MacArthur. Ti „anti-nutrijenti“, prema tom autoru,
blokiraju aktivnost tripsina i drugih enzima. To su „veliki, zgusnuti proteini
koji nisu potpuno deaktivirani kuvanjem i mogu otežati varenje proteina. Prema
tome, konzumacija soje može voditi hroničnom nedostatku aminokiselina u
telu“.
Za:
Robbins tvrdi da, premda u tim navodima ima deo istine, zaključci su daleko
preterani. On navodi da udeo proteina koji blokiraju enzime nije dovoljno
visok da bi značajno smanjio probarvljivost proteina, te da se ti proteini
nalaze u svim nekuvanim mahunarkama i većim delom rastvaraju kuvanjem.
„Soja sadrži hemaglutinine“, navode Fallon i dr.Enig, „sastojke koji uzrokuju
slepljivanje crvenih krvnih zrnaca. Inhibitori tripsina i hemaglutinini
takođe inhibiraju rast. (...) Soja sadrži i goitrogene koji inhibiraju
funkciju štitnjače.“
Za:
Robbins piše: „Tačno je da soja sadrži ove sastojke. Međutim,
nema dovoljno dokaza da bi njihova količina predstavljala opasnost u ljudskoj
ishrani. Tvrdnje autora su utemeljene na istraživanjima na životinjama koje
su hranjene ekstremno visokim količinama soje. (...) Životinjske vrste, premda
srodne, mogu imati potpuno različite zahteve na molekularnom nivou. Istina je
da mladunčad pacova nije zdrava ako je hranjena sojinim mlekom, no loši su
rezultati i ako se hrani ljudskim mlekom. Hrana koja je visoko vredna za
jednu vrstu, može biti nejestiva, pa i otrovna za drugu“. Rezultati
istraživanja vođenih na životinjama (kao istraživanja talidomida, leka protiv
artritisa Opren i dr.) imala su porazne posledice kad su se ti proizvodi
počeli primenjivati na ljudima.
Fallon i Enig pišu: "Bilo je dovoljno 45 mg izoflavona da bi se kod žena u
predmenopauzi pojavili značajni biološki rezultati, uključujući smanjenje nivoa hormona potrebnih za pravilno funkcionisanje štitnjače.”
Za:
Nancy Beckham
komentariše da istraživanje kojim je taj citat potkrepljen nije spominjalo
hormone štitnjače nego se bavilo merenjem nivoa progesterona, estradiola,
SHBG, testosterona, te fitohormona iz soje. Zaključak tog istraživanja je bio
da dijeta bogata biljnim estrogenima može imati zaštitničku ulogu protiv raka
dojke. Robert Cohen dodaje da su izoflavoni, koji se u zadnje vrijeme nazivaju
i fitohormonima, zapravo skupni naziv za biljne antioksidante, čija je uloga u
prevenciji degenerativnih procesa u telu široko poznata.
Robbins piše da su se „cele civilizacije hranile sojom
bez štetnih posledica“. Fallon i Enig, doduše, navode da je soja u staroj
Aziji bila jedna od pet svetih useva, ali tvrde da, pošto je u starim crtežima
prikazivan po pravilu koren soje umesto nadzemni deo i plod, da je značaj
soje u početku bio isključivo poljoprivredni, u obliku pomoćne kulture.
(Poznato je da mahunarke obogaćuju tlo kiseonikom.) Fallon i Enig tvrde da su
Azijati počeli jesti soju tek kad su otkrili procese fermentacije soje koje
ublažuju štetne posledice „anti-nutrijenata“, te da je „studija iz 1998 pokazala
da prosečna dnevna konzumacija soje u Japanu ne prelazi 8 grama za muškarce i
7 za žene – manje od dve kašičice dnevno“.
Protiv:
Fallon i Enig dalje pišu:“Soja je bogata fitinskom kiselinom, koja može
blokirati asorpciju esecijalnih minerala – kalcijuma, magnezijuma, bakra, gvoždja i
posebno cinka. (...) Nedostatak cinka može prouzrokovati „lebdeći“ osećaj kojeg
neki vegetarijanci mogu zamijeniti za doživljaj duhovnog prosvjetljenja.“
Za:
Robbins odgovara da je posljednja tvrdnja potpuno naučno neutemeljena. Što
se tiče fitinske kiseline, sadrži je ne samo soja, nego i mnoge druge namirnice
biljnog porekla, no ne u dovoljnim količinama da bi to bilo opasno. Ljudi
koji konzumiraju više hrane biljnog porikla, unose više nego dovoljno nutrijenata
da bi se uticaj te kiseline neutralisao.
Nancy Beckham navodi istraživanje I. E. Lienera koji dolazi do zaključka da
fitinska kiselina ima zanemariv uticaj na dostupnost minerala u hrani ljudskom
organizmu. Također dodaje da Fallon i Enig ne spominju da fitinska kiselina ima
i antikancerogeno dejstvo.
Protiv:
Tvrdnja da soja sprečava osteoporozu je neverovatna, navode Fallon i Enig, jer
soja blokira apsorpciju kalcijuma i uzrokuje nedostatak vitamina D. „Kako Azijati
zaista imaju niži nivo osteoporoze nego Zapadnjaci, verojatno je da je
razlog tome što oni dobijaju više vitamina D iz morske hrane i mnogo kalcijuma iz
supe od kostiju. Verovatni razlog što Zapadnjaci imaju toliko visoki broj
oboljelih od osteoporoze je što su maslac, koji je tradicionalni izvor vitamina
D i ostalih aktivatora asorpcije kalcijuma topivih u masti, zamenili sojinim
uljem.“
Za:
Robbins se suprotstavlja tvrdnjama da maslac nije zamenjen sojinim uljem,
nego margarinom koji se takođe obogaćuje vitaminom D, te da su stotine studija
pokazale povezanost unosa mesnih proteina s osteoporozom. Navodi istraživanje
Klinike za gustoću kostiju pri univerzitetu u San Franciscu, provedeno u 33
zemlje, koje je pokazalo „neverovatnu povezanost“ visokog udela biljnih
namirnica u ishrani s čvrstoćom kostiju.
Osim toga, navodi Roberts, primarni izvor vitamina D je izloženost sunčevoj
svetlosti, a ne maslac. Kad bi se, prema izveštaju časopisa American Journal of
Clinical Nutrition, oslanjali samo na maslac kao izvor vitamina D, trebali bi
jesti oko 2 kg maslaca dnevno. Nasuprot tome, za stvaranje dovoljne količine
vitamina D u koži dovoljno je jedan sat izlaganja suncu dva do tri puta nedeljno.
Za:
Dr.sc. Darija Vranešić Bender na
stranici http://www.gastro.hr/index.php/hr/nutricionizam/namirnice/soja navodi:
"Uz smanjenu opasnost pojave bolesti srca i karcinoma, soja može biti
značajna i kod osteoporoze, te olakšava neke od simptoma menopauze.
Epidemiološki dokazi ukazuju na manju učestalost osteoporoze u populacijama
koje konzumiraju velike količine soje. Neki proizvodi na bazi soje su dobar
izvor kalcijuma, no dejstvo soje na osteoporozu ne temelji se u potpunosti na
udjelu kalcijuma. Poredjenje ishrane sa sojom i ishrane bez soje ukazuje na
porast gustoće koštane mase u žena koje konzumiraju soju. Sintetski izoflavon,
koji se još naziva i ipriflavon, čak se koristi i kao terapija osteoporoze.
Sojini izoflavoni možda bi mogli biti alternativa hormonskom lečenju, za žene u postmenopauzi."
Američka FDA, prema Robertsu, navodi: „25 grama na dan proteina soje, kao deo
dijete siromašne zasićenim mastima i holesterolom, može smanjiti rizik od
srčanih bolesti.“
Protiv:
Na to Fallon i Enig uzvraćaju tvrdnjama da su sniženi nivoi holesterola opasni, te da „Istina je da je holesterol vaš najbolji prijatelj.
Kad je nivo holesterola u krvi visok, to je zato što telo treba holesterol
(...) Rizik od srčanih bolesti nije viši kod nivoa holesterola u krvi od 300
nego 180.“
Za:
Roberts komentariše da su te tvrdnje ne samo potpuno naučno
neutemeljene, nego suprotne rezultatima svih istraživanja tokom zadnjih trideset
godina.
U 2000., Američki institut za istraživanje raka, koji je u saradnji s Svetskim
fondom za istraživanje raka proveo opsežno međunarodno istraživanje,
objavljuje: „Studije kontinuirano pokazuju da jedan obrok soje dnevno doprinosi
smanjenju rizika od raka“ piše Roberts.
Protiv:
Fallon i Enig pišu (negirajući sopstveni prethodni navod o prosečnoj
konzumaciji soje od 2 kašičice dnevno kod Azijata): „Japanci, koji jedu 30 puta
više soje nego Amerikanci, imaju niži procenat raka dojke, materice i
prostate. Ali, Japanci, i Azijati uopšteno, imaju visok rizik raka
debelog creva, želuca, gušterače i jetre,kao i povišen rizik raka štitnjače.
Robert Cohen, nasuprot
tome, povezuje visok rizik od raka štitnjače i probavnih organa kod Azijata s
konzumacijom velike količine prženog, dimljenog i usoljenog mesa i ribe, te s
visokom potrošnjom alkohola i duvana.
Za:
Dr.sc. Darija Vranešić Bender piše: "Jedna grupa fitohemikalija, koje se nazivaju i fitoestrogeni, ili biljni estrogeni, mogu uticati na smanjeno formiranje naslaga na zidovima arterija, te mogu štititi LDL holesterol od oksidacije. Zaštita LDL holesterola od oksidacije od izrazite je važnosti za prevenciju ateroskleroze, jer jedino oksidirani LDL holesterol stvara naslage na zidovima arterija. Antioksidativno dejstvo izoflavona ili fitoestrogena slične je jačine kao delovanje vitamina E na isti proces. (...) Fitoestrogeni su spojevi biljnog porekla koji imaju estrogensko dejstvo na ljude i životinje. Za sojine izoflavone (fitoestrogene) smatra se da imaju i estrogenska i anti-estrogenska svojstva. Na ovaj način fitoestrogen zapravo deluje kao antagonist estrogena i redukuje rizik od rasta tumora osetljivih na estrogen. Kada su nivoi cirkulirajućih estrogena visoki, kao u žena u predmenopauzi, ovi spojevi mogu se vezati na estrogenske receptore i blokirati aktivnost hormona. Kada su nivoi estrogena niski, kao u žena u postmenopauzi, fitoestrogeni deluju poput blagih estrogena. Istraživanja pokazuju da specifične forme izoflavona iz soje, genistein i daidzein, potpomažu regulaciju hormonalne ravnoteže u žena."
Šta se dešava kad je u pitanju upotreba soje kod dece, po mišljenju ovih autora?
Protiv:
Fallon i Enig takođe sojinim proizvodima za decu pripisuju ranije
sazrevanje devojčica i ulazak u pubertet, kod nekih već sa osam
godina. To povezuju s visokim sadržajem biljnih estrogena u soji. Tvrde da
prerano sazrevanje uzrokuje probleme s neplodnošću i rakom reproduktivnih
organa u kasnijem životu. Navode izjave jednog para uzgajivača papagaja koji su
primetili ranije sazrevanje papagaja kad su bile hranjene sojinim
proizvodima, te da su se tim uzgajivačima, nakon objave njihovih zapažanja,
javili mnogi roditelji koji su dečije formule bazirane na soji povezali s
ekstremnim emocionalnim ispadima, astmom, imunološkim poremećajima,
poremećajima štitnjače i pituitarne žlezde i kolikama.
Takođe navode: „Konzumacija mleka je mogući razlog zašto je druga generacija
Japanaca u Americi viša od svojih predaka. Neki istraživači veruju da je manji
sadržaj fitinske kiseline u američkoj dijeti – koliko god ona možda imala
drugih nedostataka – pravo objašnjenje.“
Roberts se slaže da ishrana sojinim formulama vjerojatno nije prikladna za
decu, jer kod dece nema dovoljno receptora estrogena za koje se fitoestrogeni
iz soje vežu (što, prema Patriciji Bertron, direktorki američkog Lekarskog komiteta za odgovornu medicinu, doprinosi prevenciji raka dojke). Roberts,
međutim, navodi da, premda su milioni dece u zadnjih 30 godina hranjeni
sojinim formulama, nije bilo izvještaja o povećanju hormonskih poremećaja,tj uticaju na endokrini sistem, rast i vreme ulaska u pubertet.
Ali, upozorava Roberts, nikakvi
preparati ne mogu dostojno zameniti majčino mleko, te su suvišne rasprave o
tome koji su preparati bolji. Fallon i Enig se s time slažu, no tvrde da će
dete najbolje napredovati ako se ishrana majke, dok doji, bazira na mesnim i
punomasnim mlečnim proizvodima.
Protivnici soje ne spominju niti uzimaju u obzir uticaj sintetičkih hormona
rasta i estrogena koji se, radi bržeg tova i veće produkcije mleka, daju
industrijski uzgajanim životinjama, od kojih potiču praktično svi životinjski
proizvodi u trgovinama. U poredjenju s tim hormonima, biljni estrogeni u soji su
izrazito blagi, te, čak, vezivanjem za receptore estrogena mogu sprečiti
štetne uticaje sintetičkih estrogena.
Hormoni rasta koji se daju životinjama
mogu biti uzrok tome što su današnje generacije ljudi sve više rastom, ali koja
je zapravo dobrobit toga?
Protiv:
Fallon i Enig takođe navode autora Fitzgeralda koji “procenjuje da dete koje
je hranjeno formulama na bazi soje prima estrogen u količini koja odgovara
najmanje pet kontracepcijskih pilula dnevno”. Nancy Beckham komentira:
“Citirano istraživanje nije ništa takvo tvrdilo, niti je uopšte spominjalo
kontracepcijske pilule.Čak je utvrdilo da biljni estrogeni iz soje
smanjuju aktivnost stranih estrogena u tijelu.”
Za:
Nancy Beckham navodi takođe podatke prema kojima "genistein, najjači
fitoestrogen pronađen u sojinim formulama, slabiji je oko 9 000 puta od
17B-estradiola, te 100 000 puta slabiji od diethylstilbestrola i 7 000 puta od
estrona (sintetički hormoni)”.
Zatim dodaje da mnoge reference na koje se Fallon i Enig
pozivaju ne samo da ne podržavaju njihove tvrdnje, nego neke uopšte i ne
spominju soju.
Protiv:
Dr. Lon R. White iz havajskog Centra za istraživanje zdravlja, navodi
povezanost soje s atrofijom mozga i Alzheimerovom bolešću, te povezuje to s
fitoestrogenima u soji. Na temelju te studije nastao je niz članaka o štetnosti
soje za mozak i kognitivne funkcije, neki od kojih, kao članak Johna
MacArthura, doslovce tvrde da soja „smanjuje mozak“ i izaziva demenciju. No,
prema Robertsu, dok je to jedina takva studija, mnogo više ih povezuje
prisutnost aluminijuma u hrani s Alzheimerovom bolešću – a na Havajima se
aluminij koristi u preradi soje te je nivo aluminija u sojinim proizvodima
znatno viša nego u ostatku Amerike.
Na kraju svojih članaka, Fallon i Enig pozivaju čitaoce da pišu zastupnicima
u parlamentu kako bi se proizvodnja i distribucija soje zakonski ograničila, te
najavljuju sudske tužbe svima povezanima s proizvodnjom, promocijom,
distribucijom i prodajom sojinih proizvoda. „Nezadovoljnika je puno“ pišu, „a
njihovi džepovi su duboki. (...) Farmeri će se možda izvući, delom jer su
bili prevareni kao i mi ostali, ali će morati pronaći nešto drugo što će
uzgajati: stoku, „dizajnersko“ povrće... ili konoplju za proizvodnju papira za hiljade i hiljade pravnih dokumenata.“
Roberts za kraj navodi da postoje neki stvarni rizici u konzumaciji soje, no
vezani za genetski inženjering i pesticide korišćene u njenom gajenju. Neki
oblici genetski modifikovane soje sadrže gotovo trećinu više inhibitora
tripsina (enzima potrebnog za razgradnju proteina) nego genetski nemodifikovana
soja, te gotovo dvostruki nivo lektina, koji su najverovatniji uzrok
slučajeva alergije na soju. Roberts takođe upozorava na potencijalne opasnosti
izolovanja određenih supstanci iz soje i njihovog preteranog konzumiranja i
dodavanja različitim prehrambenim proizvodima. Isto tako, smatramo da je industrijski
prerađena soja (sojini proteini) podjednako bezvredna, pa i štetna, kao i
belo brašno.
Zaključuje: „Postali smo plenom iluzije koja progoni Amerikance već
stolećima – iluzije da ako je malo dobro, više mora biti bolje. Čak i
najzdravija hrana sadrži sastojke koji su opasni ako se izoluju i tako testiraju
u laboratorijima. (...) Dijeta bazirana samo na soji bila bi opasna, ali isto
tako i ona koja se sastoji samo od brokule, celera, spanaća... Za većinu ljudi
soja je zdrav dodatak uravnoteženoj i raznolikoj ishrani baziranoj na
neprerađenim proizvodima.“ Najveći problem je u tome što prerađena hrana u
trgovinama sadrži preteranu količinu prerađenih dodataka baziranih na soji,
ali koji više nisu soja.
Naš je stav da je bilo koja
neprerađena hrana u uravnoteženim količinama bolja od industrijski proizvedene"hrane". Zadnjih godina, nutricionisti preporučuju sve i svašta,
utemeljeno na ograničenim informacijama i ograničenom znanju o tome kako
bezbrojne supstance u hrani utiču jedna na drugu.
Antropološka istraživanja pokazuju da ljudska društva žive od najrazličitijih prehrambenih
kombinacija i ostaju podjednako zdrava - sve dok se u njihovu ishranu ne uvedu
industrijski prerađene namirnice. Možda i industrijski
uzgajane?
Nutricionizam je, posebno zadnjih
godina, postao poprište ogorčene borbe za potrošače i finansijske interese
prehrambenih korporacija.
Savet je da sve takve informacije čitate s
oprezom i vodite se zdravim razumom.
Da istražujete sami i donesete sopstvenu odluku, ali uz pažljivo čitanje,
kritičko razmišljanje i proveravanje citiranih referenci. Dakle, po onoj narodnoj:"tri puta meri, jednom seci."
Očigledno, mudrost je pronaći pravu meru u svetu informativnog ludila.
Sjajan clanak
ОдговориИзбришиHvala.
Избриши