Osvrt na temu
Umne glave, gosti jedne tv emisije na temu zdravlja, raspršiše istu na molekule.
Divno. Kao da
je to lako. Zdravi izbori. Odmah sam iznervirana i srce krene da mi preskače. Kao da ja to ne znam. Kao da pravi izbori
zavise samo od mene, ne i sredine u kojoj sam, ljudi sa kojima sam. Kao da sam u tegli sa poklopcem. Znači,
treba da:
- Nadjem svog proizvodjača voća i povrća, koji iste ne dopinguju kojekakvim
sredstvima zaštite. Da nadjem mesara
koji u suhomesnate proizvode ne uvaljuje staro, uvozno meso i koješta od
hemije. Da nadjem pekara koji
će mi spremati hleb od visoko vrednog celog zrna žitarica. Da nadjem mlekara, najbolje domaćeg sa
kravom, koji mi u mleko neće ulivati vodu, a zatim ga bogatiti vitaminima.
Da nadjem....
- Zabranim pušenje suprugu i time rizikujem njegovu nervozu i nezadovoljstvo, time i
moje, (dosta mu je zabrana na poslu, kućica slobodica, itd...)te tako
utičem na zdravlje srca, stresom
- Ograničim gledanje tv-a kod kuće, time i zabavu za sve uzraste, posebno za decu i
penzionere, zbog izjava naših nam
zvaničnika, kao i učesnika raznih rijaliti programa. Ko da nam i vaspitava
decu, kad mi nemamo vremena, pa su tu razne zanimljive seke i čike,
uzburkanih prošlosti i sadašnjosti, sa svim onim bogatstvom narodskog
srpskog rečnika, još koječega...pst...pa i nije za priču. A, priča se
brale, za sve pare. Uostalom, u mojoj kući, ekran tv-a, skuplja prašinu,
dok je pravi ekran, ekran interneta. E, to je tek za neku
drugu priču...
- Da organizujem aktivnosti na otvorenom moje male porodice. Pa, nekad je bilo, dok je dete bilo malo. Uvek sam imala problem da ga isteram iz četiri zida. Kad uspem, eto njega brzo nazad. Razlog: nema dece napolju. Te sam tako bila animator na otvorenom.
Rešenje je izgleda da se preselimo na neku planinu, u neko napušteno selo i krenemo sami sve da gajimo. Tek to je teška bitka, a i navikli smo se, razmazili u ovoj i ovakvoj civilizaciji, gde zavisimo sve više od drugih. Tamo neki postavljaju granice.
Posao za 24 časa.
Naporan je rad terati decu sa tastatura u prirodu, treba im objasniti da život na ekranu nije isti kao onaj napolju, da sunce im treba da pravilno rastu, da sreća se gradi i zdravljem van ekrana, da treba da osete igranje vetra dok voze bicikl.
- U školama je izgleda cilj, smanjiti fizičku aktivnost. Šta će
to deci? Zašto da se bave sportom? Ta to je već godinama unazad, samo za
one sa stanovitim džepom. Hoćeš zdravo dete? Plati!
- Tek tereni. Posebna priča. Mnogi
naizgled napravljeni, služe za šetače kučića. Neki više šetaju kučiće i
igraju se s njima, nego drugi sa svojim decom.
- Kakve škole, takva ishrana. Nekada su škole bile za učenje, danas se
nastavnici žale deci za vreme časa na svoju malu platu, pri tom im
govoreći da nikako ne studiraju
njihov predmet. Nekada su bile
kuhinje u školama, užine, dnevni boravak za decu zaposlenih
roditelja, sa obezbedjenim ručkom.
Roditelji su bili rasterećeni. Danas ne znaju u kakvom će im stanju doći deca iz škole.
Nikako taj socijalizam nije valjao. Mislio je i na malog čoveka. Sad nam
smeta kapitalizam. Misli samo na novac.
- Što se zabrane pušenja u radnim
organizacijam tiče, eno ih radnici u pušionama, te idu kućama kao dimljene
haringe. Nastavnici puše ispred škola, sve sa učenicima, razmenjuju
cigarete, u bolnicama, bilo i ostalo, pušenje u kupatilima i wc-ima i to
na koronarnim odeljenjima. Kud ćeš veće ironije? Dolazimo do onog čuvenog:
Ko nam je najveći neprijatelj?
Mi sami.
- Kako uticati na lokalne donosioce
odluka? Nekako se vrte iste lica, godinama. Ko nam je kriv? Potreba je uključiti
se u politički život zajednice. Što je priznaćete, veoma teško. Zašto? Razlog
je prost i vezan za nemanje vremena
zbog potrebe da se ispune svi oni prethodni zahtevi ili sugestije po
pitanju zdravlja. Ah, da. Papir trpi sve. Neko ovde, treba i da radi, a
radno vreme sve duže, van papira i sve manje plaćeno. Slobodno vreme? Ima
dana...Kapitalizam je to.
